Nađa Petrović (1997) je spisateljica, scenaristkinja i rediteljka, rođena u Beogradu. Iza sebe ima objavljena dva romana: ,,To je to” (2015) i roman “Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate’’ (2023) koji je bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu, kao i za nagrade ,,Beogradski pobednik’’, ,,Vladan Desnica’’, ,,Stevan Sremac’’, a osvojio je nagradu ,,Grozdana Olujić’’ za najbolju proznu knjigu 2023. godine. U prodaji je 8. izdanje romana.

Njene priče objavljene su u zbirkama priča Priče sa gradskih ćoškova, Studentske priče i Mokri(n) čvor. 

Režirala je igrane filmove ,,Valjda znaš šta radiš”, „Miris sveže farbe“ (Srce Sarajeva za najbolji studentski film 2024.), kao i dokumentarni film “Drugi avgust”.

Po njenim scenarijima snimljeno je desetine kratkih filmova koji su prikazani na preko 100 festivala širom sveta. Oni sa najviše uspeha su u režiji Nikole Stojanovića i nagrađivani su na Sarajevo film festivalu, Les Arcs festivalu u Francuskoj, Martovskom film festivalu, Beldocs film festivalu. Za film “Sve kako treba” dobila je nagradu za najbolji scenario 2021. godine, na festivalu Bašta fest. 

Ko-scenariskinja je dugometražnih igranih filmova “Dvije male noćne more” reditelja Nebojše Slijepčevića , “Tela” Srdana Golubovića, “Bela nedelja” Bojana Vuletića, “Selekcija” Bruna Ankovića, kao i filma “Dve trećine jedne petine” Vladimira Tagića (svi u fazi razvijanja). 

Jedna je od scenarista serije “Apsolutnih sto”.

Živi i radi u Beogradu.

1 DEO

Komšija je dobar dok ne počne da urliče.
Trčanje je lako dok se ne zadišeš.
Kosti su jake dok ih ne polomiš.
Bolnice su zgrade dok u njih ne udes.
Telo je dobro dok ti ne otkaže.
Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate.

Stojim ispred farbare, pušim cigaretu i pitam se da li je ovo godina u kojoj ću umreti. Posmatram pijacu preko puta ulice. Prodavci su već počeli da pakuju svoje namirnice sa štandova. Na obodu pijace, ribarnica. Veliki akvarijum s ribama koje plivaju levo-desno, levo-desno, čekaju da ih neko odabere. Kad ih taj neko odabere, odnese ih kući, stavi u kadu i ulupa im glavu čekićem. Barem je tako radio moj otac, a majka bi vrištala. Bila sam ubedena da jedna riba gleda u mene i otvara usta, onako, kao da izgovara: om — om — om.

Posmatram čoveka koji prilazi ribarnici i zagleda se u ribe kroz staklo. Sve su iste. Nasumično pokaže prstom na jednu. Ruka s druge strane stakla zarije se u jato i izvadi ribu koja se koprca i bori za dah. Radnik iz ribarnice upita čoveka: „Da li je to ta?” Čovek je ni ne pogleda, samo klimne glavom i izvadi novac. Tada je odlučeno: baš toj ribi Ce danas biti smrskana glava.

Dok sam posmatrala kako čovek preuzima kesu s Oda. branom ribom, pitala sam se: zašto baš ona?

    Možda je bila blizu stakla u pogrešnom trenutku, ili jedrugačije od drugih riba izgovorila om ili je napravila pre. više nagli pokret, čime je na sebe posebno skrenula pažnju; možda je čoveka pogledala na pogrešan način ili na pravi način ili je bila bolja od drugih riba, ili je previše zaostajala u odnosu na druge ribe, ili je prosto postojao prazan prostor oko nje u trenutku kada ju je čovek pogledao, ili bi sutra došao neko ko bi joj loše ulupao glavu pa bi, u agoniji, morala živa da trpi još i prženje. Možda. A možda uopšte ne postoji razlog zašto je baš ona završila u toj kesi. Zašto je baš ona odabrana od svih. Možda je to samo tako. Slučajnost.

To bi bilo najgluplje.

Naglo sam ugasila cigaretu o zid farbare.

Iz farbare izlazi gazda, sredovečan čovek, stomak kao trudnica, noge kao kostur, osmeh kao hijena. Simpatičan tip.

—Ajde, seko, ajde, koliko jednu pušiš! Mlada pluća, može to i brže! — iskezio se, uštinuo me za obraz. Uvek je bio nervozan i žurio je. Aza ova tri dana, koliko radim ovde, nisam primetila da je iko sporiji od njega. Izvadio je cigarete iz džepa a ja sam ušla u farbaru. Skučena radnja, pretrpana kofama s farbom, na čijim je zidovima nekoliko nalepljenih panoa s raznim paletama boja. Pored stola na kom stoji kasa, razni alati za farbanje. Još uvek nisam zapamtila kako se koji alat zove. Otišla sam u „radionicu”. Tako mi je rečeno da se ta prostorija zove. Mala soba, jedan stočić, dve stolice, jedna fotelja. Na zidovima nekoliko fotografija manastira, ikona i fotografija gole žene pored ferarija. U uglu sobe kompjuter, na kom su uvek bili puštani snimci ljudi koji padaju „na smešne načine”. Tako je pisalo ispod snimka. Bacila sam pogled na kofu s farbom koja je stajala na stolU. Prva boja koju sam sama umešala. Bila je braon kao govno.

Imala sam još vremena do devet. Tad mi se završavalo radno vreme. Sela sam pred kompjuter i gledala kako ljudi padaju na smešne načine. Čovek skače s daske u bazen, pada pored bazena pravo na kičmu. Dečak hoda gredom, sklizne, šipka mu se zarije u medunožje. Žena se zaleti u dnevnoj sobi, skoči, udari glavu o dovratak i pada na pod. Ništa mi nije bilo smešno. Premotala sam nekoliko puta unazad i opet pogledala. I dalje mi ništa nije bilo smešno. Pogledala sam koliko ljudi je pregledalo taj video. Osamdeset tri hiljade. Ne znam. Možda sam ja glupa. Gazda je ušao u radionicu, osmehnuo mi se kad je video da gledam snimak.

—Je ľ si videla debelog na bazenu? Majku mu jebem, upiš’o sam se od smeha. Kakvih idiota ima, majko mila!

Osmehnula sam mu se. Stvarno mi je bio simpatičan. Kad je opsovao, učinilo mi se da ima nečeg seksualnog u njemu. Nekako je tako psovao, agresivno a nonšalantno. Da li bih spavala sa njim? To sam se u to vreme pitala za mnoge ljude, a onda bi me posle bilo sramota. Pogledao je na sat.

— Ajde, seko, pali! Ko još kupuje farbu u pola devet uveče?

Skinula sam kecelju koju sam ponela od kuće. To je gazdi bilo veoma bitno na razgovoru za posao. Da imam svoju kecelju, ne može on baš sve da obezbedi. I platu i keceIju. Pogledao je kecelju, namignuo mi zadovoljno.

— Odlična kecelja, e… možeš i meni takvu jednu da nabaviš.

Kecelja je bila roze, na cvetiće. Pomislila sam da bi ke celja bila jedini odevni predmet koji bi mogao da prekrije njegov stomak.

Kada sam izašla na ulicu, kao da me je nešto lupilo. Osetila sam talas leta. Devet uveče i tek je sumrak. Zvukovi udaIljenih glasova, dranja, smejanja. U kratkim rukavima sam i vruće mi je. Svake druge godine osetila bih zanos i krenula da hodam niz ulicu. Pomislila bih kako volim život i vetar bi me pogurao otpozadi, majica bi mi se slepila uz znojava leda i vetar bi me osušio, gledala bih prolaznike u kojima Učitavam svoju sreću, kakav god da im je izraz lica. Ove godine ne mogu tako da se osećam jer mi je pre neki dan bio devetnaesti rođendan.

 (iz romana Meduze žive zauvek dok in ne uhvate)